ODELJENJE  ZA  KONZERVACIJU

Umetničko delo, začeto u idealnom svetu, čim izađe iz ruku svog tvorca, počinje da živi svoj “zemaljski”, realni život u uslovima koji ga menjaju, narušavaju, oštećuju, prepravljaju, čineći ga gotovo neprepoznatljivim (po Ž. Bazenu). Sistematski, naučno, uz pomoć tehnike (savremene i stare podjednako), a naročito svojim senzibilitetom, konzervatori odstranjuju sve posledice neidealnih uslova, uništavajućih faktora, neadekvatnih uslova čuvanja, nestručnog rukovanja, mehaničkih i hemijskih oštećenja.
Rad na zaštiti muzejskog materijala obavlja se u konzervatorsko-preparatorskoj radionici Narodnog muzeja. Ona se razvijala uporedo sa razvitkom muzeja, povećanjem broja predmeta i potrebama da se njihov vek trajanja produži. Preventivnom zaštitom najpre se bavio preparator Miša Huđec, a od osamdesete godine, slikar-konzervator Katarina Grujović. Do sredine osamdesetih muzej nije imao odgovarajući prostor za rad, kao ni adekvatnu opremu. Počeci formiranja laboratorije su bili skromni, sa najneophodnijom opremom u prizemnoj prostoriji u nekih tridesetak kvadrata. Zahvaljujući saradnji sa Narodnim muzejom iz Beograda, kao matičnom ustanovom, izvršena je nabavka laboratorijskog pribora i hemikalija, kao i uređaja za konzervaciju (binokularni mikroskop, sušnica, električni uređaj za mehaničko uklanjanje korozije, aparat za destilisanje vode...).
Sa povećanjem zbirki povećali su se zahtevi za tehničkim, prostornim i kadrovskim usavršavanjem konzervatorske službe. Prostor koji ona sada zauzima uvećan je odeljenjem za zaštitu tekstila i posebnim prostorom za parafiniranje u okviru koga će se uraditi kupatila za elektrolizu, što uz postojeći prostor za konzervaciju keramike i metala obuhvata površinu od nekih 70 m2.
I pored relativno dobrih uslova rad na konzervaciji nekih specifičnih materijala kao: staklo, papir, ikone i slike, nije moguć zbog kadrovsko-tehničke neosposobljenosti. Zaštita ovih predmeta vrši se u specijalizovanim laboratorijama većih konzervatorskih centara.
U radionicama Narodnog muzeja konzerviran je najveći deo izloženog materijala iz stalne postavke, kao i materijal izlagan na tematskim izložbama. Pored toga svakodnevno se vrše različiti oblici zaštitnih intervencija (dezinsekcija, pranje i dr.) na novoprispelim predmetima, kao i na onima koji su uskladišteni u depoima.
Uporedo sa konzervacijom i restauracijom, konzervatori prate stanje predmeta u zbirkama i postavci, odnosno kontrolišu promene temperature i vlažnosti koje utiču na to stanje. Veliki problem za konzervatore predstavljala je vlaga, posebno u prizemlju zgrade koja je izazvala pojavu plesni na već konzerviranim predmetima. Sanacijom zgrade uslovi čuvanja su se delimično poboljšali.
U odeljenju za konzervaciju, godišnje se konzervira veći broj predmeta od različitih materijala, ali kapacitet i oprema ne zadovoljavaju povećane potrebe za konzervacijom predmeta iz muzejskih zbirki, čiji se fondovi svakodnevno uvećavaju.
Laboratorija trenutno zapošljava dva konzervatora koji se bave zaštitom tekstila, drveta, keramike, kože, metala i dr. u tri prostorno i tehnološki odvojene radionice.

Milica Drinjaković

Dejan Petrović